Konkurs Filmskog centra za razvoj scenarija i projekta

Filmski centar Crne Gore raspisao je Javni konkurs za dodjelu sredstava za sufinansiranje proizvodnje kinematografskih djela u dvije kategorije: razvoj scenarija i razvoj projekta.

„Pravo učešća na konkursu za sufinansiranje proizvodnje kinematografskih djela imaju pravna lica upisana u odgovarajući registar privrednih subjekata u Crnoj Gori za obavljanje kinematografskih djelatnosti, kojima je osnovna djelatnost proizvodnja kinematografskih djela, a koja ispunjavaju uslove utvrđene konkursom i Pravilima, kao i odgovarajuće uslove u pogledu autorstva u smislu Zakona o autorskim i srodnim pravima, i uslove u pogledu nepostojanja sukoba interesa“, saopšteno je iz filmskog centra Crne Gore.

Registracija korisnika i prijave na konkurse Centra vrše se putem internet stranice na http://www.fccg.me.

Pristup prijavama je moguć nakon uspješno izvršene registracije korisnika.

Rok za podnošenje prijava je 24. 04. 2020. godine do 12 časova.

„Imajući u vidu novonastalu situaciju u zemlji u vezi sa virusom COVID 19, sva pitanja ili informacije vezane za konkurs postavljaju se putem e-mail adresa: info@fccg.me i danijela@fccg.me“, zaključuje se u saopštenju.

izvor: Vijesti.me

 

Analiza / Pleme Mapuče, istorija i borba za nezavisnost koja traje i danas

Južna Amerika porijeklo je mnogih naroda. Kada su je Evropljani i afrički robovi naseljavali, značajno su doprinijeli promjeni tog prostora. Veliki dio domorodačkog stanovništa je istrijebljen, kako ratovima i oružjem, tako i bolestima koji su stranci donijeli u njihove zemlje. Vremenom se broj domorodaca drastično smanjio.

Mapuče je narod koji živi u današnjoj Argentini i Čileu. Oni su najbrojnije pleme iz grupe Araukanaca. Iako se grupa sastoji od više plemena, najpoznatija su tri: Mapuče, Picunče i Huiličle, odnosno „ljudi zemlje“, „ljudi sa sjevera“ i „ljudi juga“. Ovoj grupi pripada još plemena, koji se razlilkuju po jeziku, ali Mapuče je najpoznatije, naročito po svojoj političkoj borbi.

mapuche_woman_chile

Žena iz plemena Mapuče Izvor: wikimedia

Period španskog osvajanja Čilea započeo je 1541. godine, dolaskom Pedra de Valdivia, a završio 1598. smrću Martina Garsije Onjeza. Araukanski rat je bio dugotrajni konflikt između naroda Mapuče i Španaca. Araukanija je oblast u Čileu, a naziv su namentuli Španci za prostor na kojem živi pleme Mapuče. Originalno, njihov prostor nalazi se između rijeka Itata i Tolten, a granica sa Špancima upostavljena na je rijeci Bio Bio.

Rat je podrazumijevao i nasilno uzimanje dobara, lov na ljude (roblje), opsade, i još mnogo toga. Na početku rata Španci su imali prednost, međutim situacija se mijenja nakon bitke kod Kuralabe (1598) i Uništenja sedam gradova. Bitka kod Kuralabe, često nazvan i Katastrofa Kuralabe, je događaj u kojem su Mapuči, predvođi vođom Pelantarom, iznenadili Špance i ubii Onjeza.

Uništenje sedam gradova je događaj koji je uslijedio nakon bitke kod Kutalabe. Nakon saznanja da je ubijen Španac Onjez, Mapuči su pokrenuli operaciju uništenja ili nasilnog iseljavanja stanovništa sedam gradova pod španskom kontrolom. Tokom ratova Mapuče bi se ujedinile u veće grupe i izabrale vođu, koji nosi titutlu toki (u prevodu sjekira). Možda riječ „operaciju“ treba zamjeniti nekom prigodnijom, ali ova svakako objašnjava posljedicu španske okupacije. Ovim dešavanjima granice su postale jasnije, a Mapuči su zadržali svoju nezavisnost do 19-og vijeka, kada je gube nakon čileanskog rata za nezavinost.

Špancima je ovo značilo mnogo više od samo teritorije. Gubitkom tog prostora, gube i ljudske i prirodne resurse koji su bili neophodni. U narednim godinama Španci se koncentrišu na druge prostore Čilea koji ekonomski eksploatišu, a požarima se služe kako bi „očistili taj prostor“. Kako je njihov imuni sistem manje otporan na pojedine bolesti, populacija domorodaca se vremenom smanjivala a populacija pridošlica povećavala. Nakon Araukanskog rata, Španci nikada nisu uspjeli da upostave održivu kontrolu južno od Bio Bio rijeke. Tokom okupacije Araukanije (1861-1883), čileanska vojska okupirala je njihovo stanište i tako je ih inkorporirala u ono što je danas Čile.

mapuche_map

Prostor gdje danas žive. Izvor fotografije: http://patagonia-under-siege.blogspot.com

Mapuče govore svojim mapuče ili mapudungun jezikom (mapu-zemlja, dungun-govor, govoriti), ali uglavnom se služe španskim. Gotovo nijedna vlada u Čileu i Argentini im nije bila naklonjena, tako da je vremenom njihov jezik gotovo u potpunosti zamijenjen španskim. Razni pritisci i progoni uticali su na to da se Mapuči organizuju politički. Nakon uspostavljanja demokratije u Čileu (gdje se danas i nalazi većina pripadnika ovog plemena), počeo je proces organizacije u kojem oni zahtjevaju veća prava i autonomiju, konkretno se pominju tri stvari: autonomija u oblasti pravnih nadležnosti, vraćanje domorodačke zemlje i kulturni identitet. Njihova borba je poznata narodima Južne Amerike, a njihov aktivizam od 1990-ih nazvan je Mapuče konfliktom.

Mapuče pleme bavilo se poljoprivredom i ratarstvom, a njihova kulutra bila je pod uticajem Inka i Španaca. Bogatstvo kulutre ogleda se u mitovima koji se prenose usmenim putem, a imali su i vrhovno biće. Bili su šamani i vršili su šamanske obrade javno. Šamanizam je vjerovanje da svijetom vladaju nepoznate sile, a podrazumijeva i prinošenje žrtava. Danas je teže prepoznati šta je od njihove bogate kulure možda nastalo pod uticajem Inka ili Španaca.

y0p2pa4

Mapuče zastava usvojena 1991. (izvor fotografije: reddit)

Zvanični podaci iz 2017. godine pokazuju da danas u Čileu živi oko 1,745,000 onih koji se izjašnjavaju kao pripadnici ovog naroda. Tokom diktature Pinočea mnogo njihove zemlje je konfiskovano i preuzeto od strane velikih kompanija, a oni su se preselili u veće gradove zbog ekonomskih razloga. Danas, njihova borba se najviše zasniva na povratku zemlje i većoj autonomiji.

Augusto Pinoče bio je čileanski diktator koji je vladao od 1974. do 1990. Perioda njegove vladavine sjećaju se mnogi Čileanci, a posljedice se osjećaju i danas. Naime, vladavina se zasnivala na represiji i upravo je u Čileu testiran neoliberalni kapitalizam po američkom receptu. Pogubnosti te politike i takvog sistema Čileanci ni danas ne mogu da se riješe. Vlasti su  koritile „anti-teroristički“ zakon bi se obračunavali i vršili represiju nad plemenom Mapuče i ljevičarskim organizacijama. Ovaj zakon i dalje je na snazi, pa se mnogi pitaju da li je Čile uopšte demokratija, ako ga demokratske vlade nakon 2000ih nisu stavile van snage.

Krajem 2019, veliki broj ljudi našao se na ulicama glavnog grada da protestuje zbog loše ekonomske situacije. Podršku su im dali i Mapuči, ne samo zbog borbe za svoja prava jer loša ekonomska situacija pogađa i njih, pogotovo jer su slabije plaćeni u odnosu na ostatak stanovništva.

59b

Sa protesta 2019. Izvor: facebook

Ostaje samo da vidimo da li za ovaj narod dolaze bolja vremena sa većim stepenom autonomije i više prava, ili je njihov slučaj zauvijek zatvoren.

Autor: Andrija Tomić

Analiza / Ko su Senitalci? Priča o ljudima koji hiljadama godina žive izlovani

Dvadeset i prvi vijek obično se označava kao vijek u kojem je globalizacija dostigla maksimum i nastavlja da probija nove granice. Danas je povezanost ljudi i zemalja kao nikada do sada. Komunikacija sa jednog na drugi kraj planete uspostavlja se u svega par minuta, a sve više stvari možete obavljati i od kuće sa svog telefona ili laptopa. Tako više i nema potrebe, ponekad bezuspješno, tražiti za literaturom koja se rijetko nalazi u slabo opremljenim bibliotekama, već dosta infomacija možemo pronaći na internetu. Tačno je da postoje i mnogi vidovi manipulacije i teorija zavjere kojima je dosta ljudi podloćno, međutim to je tema za drugu priliku.

Ono što je većini ljudi dostupno, barem na globalnom sjeveru, jeste mapa svijeta koja je veoma laka za korišćenje. Naime, u svega par klikova možete pretražiti svaki kutak zemljane kugle. U pojedinim dijelovima svijeta, infomacije, odnosno fotografije i satelitski snimci su uneseni do detalja tako da možete vidjeti i kako izgleda vaše dvorište iz perspektive uličnog posmatrača (donekle, i pomalo zvuči zastrašujuće). Gugl mape možete koristiti i za javni prevoz u velikim gradovima, a često i u onim manjim koji su dobro organizovani.

Sve ovo navodi na pomisao da je naša planeta dobro istražena i da ne postoji dio, barem kopneni, gdje ljudska noga nije kročila. Okeani pokrivaju oko 70% planete, a činjenica je da je svega 5% okeana istraženo. Sa druge strane, što se kopna tiče, svega oko 17% nije istraženo. Moramo priznati da je okeane mnogo teže istraživati nego kopno. Više faktora utiče na to, a jedan od presudnih je nedostatak tehnologije i novca koji bi pomogli u bržem i pouzdanijem istraživanju.

Uzimajući u obzir da je oko 17% kopna neistraženo, onda svakako imamo i na umu da na tim prostorima žive ljudi. Većina tih neistraženih prostora na kojem žive ljudi nalaze se u prašumama Južne Amerike, ali i Africi i Novoj Gvineji.

Senitalci su narod koji živi na ostrvu Sjeverni Senital u Bengalskom zalivu. Iako daleko od teritorijalne Indije, njhovo ostrvo pripada teritoriji Indije. Smatra se jednim od najizolovanijih mjesta na zemlji, a populacija ostrva nema nikakvu komunikaciju sa ostatkom svijeta.

north_sentinel_island

Ostrvo Sjeverni Senitel, izvor: wikimedia

Vlasti Indije zakonom su uredili odnose prema tom plemenu. Vlasti su prethodno pokušale da uspostave kontakt sa Senitalcima. Tako je 1967. pokrenut program istraživanja ostrva i Sentilaca, koji je nakon tragičnih posljedica konačno ugašan 1990-ih godina. Ideja je bila da se donesu pokloni stanovnicima ostrva i tako dobije njihova naklonost i smanji mogućnost neprijateljskog djelovanja. Slično nešto pokušala je 1974. i ekipa Nacionalne Geografije, međutim opet je rezultat bio isti: Senitalci nisu htjeli da uspotave komunikaciju sa spoljnim svijetom i borbeno su branili svoju teritoriju od stranaca.

Ostrvo se može pronaći na Gugl mapi, ali samo iz vazduha. Ostrvo je prekriveno gustom vegetacijom i drvećem, tako da ne možemo znati šta se zapravo dešava u srcu ostrva. Pretpostavka je da se hrane biljem i kokosom, kao i životinjama koje žive na ostrvu. Takođe, poznato je da se bave ribolovom pa su stoga i indijske vlasti zabranile ribolov u blizini ostrva kako se ne bi narušavao riblji fond.

O njima se zna malo pa zbog toga i stoji samo pretpostavka da su došli iz Afrike prije 60 000 godina, ali se pouzdano zna da su tamne puti, kovrdžave kose i da nisu visokog rasta. To pokazuju satelitski snimci koji su napravljeni prethodnih godina, najvažnije oni posle 2004. nakon velikog cunamija, koji su pokazali da su Senitalci preživjeli. Nije poznato kojim jezikom komuniciraju.

52b28d40-f084-11e8-b0fe-c62dccd2d711_1280x720_164309

izvor: South China Morning Post

Fotografija napravljena 2004. pokazuje stanovnika ovog ostrva kako strijelom namjerava da pogodi čovjeka koji je napravio ovu fotografiju.


U novembru 2018. jedan Amerikanac, misionar, pokušao je da dođe do ostrva. U toj namjeri je i uspio, međutim, nije uspio da se vrati nazad jer je na ostrvu ubijen. Ovo vjerovatno ne dolazi kao iznenađenje uzimajući u obzir zaštitičku nastrojenost koji ima ovo pleme. Indijske vlasti pokrenule su istragu i došli do 400 metara udaljenosti od ostrva, ali je operacija obustavljena kako bi se izbjegao sukob. Iako klasifikovano kao ubistvo, optužnice neće biti podignute, jer je ostrvo i pleme pod zaštitom.

Tačan broj stanovnika ostrva nije poznat, ali naučnici smatraju da je broj manji od hiljadu, odnosno svega par stotina. Takođe, istorija i nauka nas uče da u ovakvim situacijama treba postupati dosta pažljivo. Svaki susret sa ljudima koji nisu sa ostrva može imati fatalan ishod za Senitalce. Naime, njihov imuni sistem nije vremenom postao imun na iste bakterije i bolesti kao što su imuni sistemi kod drugih ljudi.

Mnogi pokreću debatu da li treba „žrtvovati“ pojedina plemena kako bi se istražio njihov način života, jezik, kultura. Na taj način bi navodno dobili istorijski i naučno vrijedne informacije, međutim postavlja se pitanje etike i šta će nam sve te informacije kada tog plemena, koje je samo po sebi svjetsko bogatstvo i nasljedstvo, više neće biti. Vjerovatno je najbolje ne narušavati njihov sistem i pusititi ih da žive na tom ostrvu onako kako su i to do sada radili.

Autor: Andrija Tomić

Sonja Savić je bila glas obespravljenih

Dragana Kanjevac rediteljka je i scenaristkinja dokumentarnog filma “Sonja” o ikoni jedne generacije, glumici Sonji Savić.

Film ste radili dve godine: život je započeo u Beogradu, na festivalu kratkometražnog i dokumentarnog filma, a gde ga nastavlja?

Veoma se radujemo da film vidi kulturni prostor koji je Sonja doživljavala kao svoj. Tek smo ga završili, ali sam sigurna da će i publika u Hrvatskoj, Sloveniji i Bosni imati prilike da ga vidi. Naročito pominjem te tri države, jer je to prostor gde je Sonja delovala i gde je pamte. Sve zajedno, ispalo je da smo radili dve godine na filmu. Počeli smo sa sredstvima koje smo dobili od Filmskog centra Srbije, ali to nije bilo dovoljno, pa smo godinu dana “čekali Godoa”. Očekivali smo da ćemo imati budžet dostojan te teme. Ali svuda je opšta kriza a, osim toga, kultura nikoga ne zanima. Mi nismo šmekeri koji imaju veze u strukturama vlasti, nego prilično samostalno radimo. Nismo mi neka marka koja će privući neku lovu i kad smo to shvatili, opustili smo se i odjedanput je krenula pomoć prijatelja, nekih kvalitetnih i kompetentnih ljudi koji su za neke vrlo skromne honorare uložili svoju opremu, od producenta, kompozitora… Ljudi su uložili i vreme i energiju. Nisam zagovornik no budget filmova, ali u ovakvim okolnostima to je sjajna stvar. Verujem da bi Sonji sve to bilo sasvim kul.

Canetov doprinos

Ko su ljudi sa kojima ste razgovarali za potrebe filma i kakav ste arhivski materijal koristili?

Govorili su Miša Radivojević, Milutin Petrović, Dragan Nikolić, koji je u šali rekao: “Miša je diplomirao na meni, a magistrirao na Sonji Savić.” Imamo Stanka Crnobrnju, koji joj je u televizijskom delovanju bio nerazdvojni saradnik, Radeta Šerbedžiju, Buleta Goncića, Srđana Đileta Markovića, Jana Cvitkoviča, slovenačkog reditelja koji je sa njom uradio dva sjajna filma (“Kruh in mleko”, “Od groba do groba”), za koje ne znam koji je nagrađivaniji. Tu su Drago Milinović, Dušan Kovačević, koji je opisivao saradnju na filmu “Balkanski špijun”. Bilo je tu puno ljudi koji nisu ušli u film, pa se nadam da ćemo uspeti da napravimo serijal. Ne smem da kažem ta imena. Ali, Zoran Kostić Cane (Partibrejkers) je dao neverovatan prilog filmu. Cane inače beži od medija i javnosti i prijatno me iznenadio svojom inicijativom kad je čuo da se radi film o Sonji. Poželeo je nešto da kaže rekavši: “Dosta je više da o Sonji govore prijatelji iz pete ili šeste ruke!” Šalili smo se u montaži da pustimo samo Caneta i da to bude film. Bio je sjajan. Izdvojili smo neke njegove replike za koje imam osjećaj da će biti prepričavane. On ima tako zaokružene misli, gotovo da govori u stihovima.

A arhivski materijal?

Imamo delove igranih filmova. Toga čak možda ima i najmanje, iako svi ponovno volimo da vidimo njene nezaboravne replike, ali film nije mogao da se pretvori samo u to. Imamo arhivu TV Beograda, nekih Sonjinih intervjua, zahvaljujući entuzijazmu njenih kolega i autora koji su radili sa njom, kao što je Zoran Vujović sa Studija B; sačuvan je sirovi materijal za emisiju “Beat”, gde ona radi neke zvezde po gradu. Koristili smo taj sirovi materijal, kao i jedan performans iz Barutane koji je radila sa trupom Supernaut i delove njenih autorskih, eksperimentalnih filmova, koje smo na kašičicu stavljali, pošto je to opet univerzum za sebe. Tu je i arhiva fotografija. Pomogle su mi dosta žene koje su radile monografiju o Sonji. To potiče iz porodične arhive, a ima tu i fotografa kao što je Ranko Tomić, koji je uradio neverovatnu fotografiju Sonje na stubu, od čega je urađen i plakat.

Postoji neko nepisano pravilo da se od ukupnog materijala za dokumentarni film iskoristi svega dvadesetak odsto. Da li je i kod vas to bio slučaj?

Stvarno ne znam koliko je bilo sati sirovog materijala. Ne verujem da je iskorišćeno i toliko. Nisam diplomirani reditelj i ne bih da otkrivam tajne režije. Ja imam drugu školu i želim da se ogradim. Ono što ja znam o ovom zanatu jeste da je to neverovatno čudan zanat. Imate ideju i napravite nešto u skladu sa tom idejom, a kad krene ta montaža, ta priča uzme svoje i ona krene sama od sebe i odbacuje neke divne stvari. Sećam se da je na komemoraciji povodom smrti Sonje Savić pročitan tekst Miše Radivojevića, pročitao ga je Svetozar Cvetković. Tu je Miša imao jedan fantastičan lament nad bačenim materijalom, o tim najboljim kadrovima koje bacimo zato što su toliko jaki da se ne uklapaju. A ostavimo ona vezivna tkiva i na kraju dobijemo samo gomilu možda prosečnijih scena. Tad mi je to bilo čudno, ali sad shvatam šta je hteo da kaže.

Ne verujem u objektivnost

Koliko vam je poznavanje Sonje Savić pomoglo, a koliko odmoglo u pravljenju filma za koji se očekuje da bude objektivna slika?

Odmoglo mi je, ali mene nije ni zanimalo da pravim biografski dokumentarac. Volela bih da postoji jedan takav dokumentarac o Sonji Savić, ali naša kultura mora još da se razvija za to. I ovaj moj ugao, koji nije baš objektivan, isto je incident. Incident je da su i te žene napravile monografiju o Sonji. Jedini način na koji je moglo nešto da se desi jeste da mi to napravimo, a to je ujedno i jedna provokacija. Izvolite, napravite jedan biografski film, akademski dokumentarac. Jako bih volela to da vidim, a volela bih da vidim i jedan otkačeni off dokumentarac o Sonji, jer ima toliko raznih uglova, varijanti. Nisam bila subjektivna, mislim da nisam negativna. Imala sam sve to u vidu. Koliko su Sonju voleli, toliko je i nisu voleli. Nikoga nije ostavljala ravnodušnim, a ja zaista nisam htela da napravim neku objektivnu sliku. Ne verujem u to da se čuje i druga strana, ne verujem u to novinarstvo. Dugo sam radila kao novinarka i jako sam se trudila da se čuju sve strane. To je isto jedna floskula. Mnogi se pozivaju na te dve strane kad hoće nekog i da oblate. Stvarno nisam imala potrebu da slušam negativne strane o Sonji zato jer ona više nije živa, zato jer mi je bila i prijateljica i zato jer je bila barjak slobodnog mišljenja. Nije ona samo neka osoba koju sam znala, ona je ipak zastupala sve nas. Nas koji nudimo alternativu, koji nismo dobili honorar, koji nemamo hleba da jedemo i sve nas koji nismo u nekim strukturama i establišmentu. Ona je bila glas svih nas i govorila je ono što mnogi nisu imali prilike da kažu, jer nisu imali snage, a ni prostora. O manama bih mogla da pričam sat vremena, jer je bila i teška, stroga, nepravedna i radila stvari na svoju štetu i bila autodestruktivna i mnogo me ljutila i naljutila na kraju, ali ono u čemu je ona bila velika, čini te mane nevidljivima u odnosu na kvalitet koji je imala. Stavovi mi se nisu menjali, samo sam imala različite emotivne faze. Kad smo počeli sa pripremama, nije mi bilo lako da krenem. Međutim, ta faza je prošla, pa sam imala fazu ljutnje prema njoj, kao – stvarno joj ovo nije trebalo i da se ja sad bavim tim filmom umesto da je ona živa i zdrava, da priča i da se svađamo… A posle je ta ljutnja prolazila i shvatila sam da je samo takva Sonja mogla da postoji i da se sve samo tako moglo desiti i da sve to ima neki razlog. Tako mi je drago bilo kad se ova mlada ekipa koja je radila film oduševljavala njenim govorima.

Jedna od neizostavnih priča kad govorimo o Sonji Savić jeste ona o tragičnoj generaciji osamdesetih, “poslednjoj mladosti”?

Baš sam nedavno pričala sa jednim savremenikom na tu temu. Da li su oni bili proroci ili veoma dobro obavešteni? Ljudi vole da mitologizuju to vreme, da je to jedna bezgranična sloboda. To je bila jedna lažna socijalistička aristokratija. Idemo džabe na letovanje, džabe studiramo i možemo da se bavimo umetnošću. To je to lažno blagostanje. A kad govorimo o novom talasu, moramo da znamo da je pre toga Sonja već bila poznata glumica u jugoslovenskim okvirima. Otkud novi talas na Televiziji Beograd? Ona je pomogla novom talasu, ona je govorila o grupi Šarlo akrobata, Ivica Vdović VD je njen idol, ona je njega doživljavala kao neku ikonu te neke reforme shvatanja muzike i toga novoga urbanog senzibiliteta. Kad govorimo o tom periodu, neki se ljudi odmah hvataju za drogu, kako su se oni svi drogirali, ali izvinite… otkud droga?

Da, otkud? Sonja Savić je bila jedna od zagovornica teze da je droga u Beograd ubačena, da su je ubacili državni elementi, Udba, kako bi primirili tu naprednu, možda čak i prenaprednu i preurbanu omladinu za sredinu u kojoj smo živeli…

Ta njena teza je delovala radikalno, čak paranoično. Što sam više ulazila u priču, ta paranoja je sve više bila zasnivana i na činjenicama. Sonja kaže nešto o tome i u filmu, a sigurno je to bio i duh vremena. To je jednostavno došlo sa pokloničkih putovanja po Indiji, a ko je mogao da putuje? Sigurno ne radnička deca, nego deca diplomata. Kako se moglo desiti da Margita Stefanović, koja je muzički genije, sa dva fakulteta, završi tako? Uvek oni koji su predvodnici, koji su ultratalentovani, budu podložni porocima, ali postoji i sociološki aspekt koji nije beznačajan.

Duhovno zajedništvo

Iluzorno je pričati šta bi bilo da je bilo, ali koliko mislite da je tragična sudbina ljudi poput Margite, VD-a, Milana Mladenovića… uticala i na Sonjinu tragičnu sudbinu?

Ona je teško primila te smrti. Oni su bili uporišne tačke u njenom koordinatnom sistemu. To se naročito odnosilo na Ivicu Vdovića, Vlajka Lalića, koji je bio njen uzor iz detinjstva. Što se tiče Ekatarine, previše je povezuju sa njom. Ona je sa Milanom bila na “vi”. Vrlo je poštovala Margitu, oni su više bili savremenici, na istoj trasi, ali nije to kako mi zamišljamo. To je više duhovno zajedništvo.

Zar nije to dovoljan razlog?

Jeste, iako je ona imala svoju trupu u devedesetima. Imala je svoj metode igre, scenskog nastupa, glume, pogotovo kad se uključila u video, kad je ušla u svet animacije, kompjuterskog inženjeringa. Nije živela u prošlosti, već u sadašnjosti. Aktivno je komentarisala stvarnost. Ali, u pravu ste. Imala je taj Weltschmerz koji ju je držao. Jedna epoha je prošla i ona je u ovom, ne samo u tom odvratnom tranzicionom periodu u Srbiji, nego i u globalnom periodu punom militarizma, vrlo tačno nazirala tog Velikog brata koji se pomalja i bila je protiv globalnog ustrojstva, tog pokoravanja sveta, vladavine prosečnosti…

Odatle i ona njena čuvena izjava da je srećna kad naiđe na ljude koji su jednako nesrećni kao ona?

To je taj Weltschmerz koji je nju držao, to je bio taj njen put.

Kolika je odgovornost društva za sudbinu ljudi koje smo spominjali i za sudbinu Sonje Savić?

Odgovornost je ogromna. Naše društvo nije preterano stimulativno prema tim najnežnijim cvetićima, predvodnicima. Dobro razvijene kulture znaju da je dobro da gaje što je najbolje za njih. Mi smo duboko destruktivni. Naše najbolje izdanke sečemo u korenu. Ili, kad se mnogo razmašu, ne volimo to. Naše društvo je pogubno. Otkad znam za sebe, ovde vlada negativna selekcija. Da je malo uređenije društvo, ne samo da bi njena filmska karijera drugačije tekla, nego bi njeno interesovanje za alternativni teatar i umetnost bilo deo istorije umetnosti. Društvo je nju pojelo u tom smislu. Ako uz to povežemo i psihološke momente i genetske predispozicije, dobijemo njenu sudbinu. Stvarno smo surovi kao društvo. Ova demokratija je i dalje toliko nesenzibilna, političarima su puna usta kulture. Ovde ljudi bivaju kažnjeni kad urade dobru stvar.

Da li je beg jedino rešenje?

Jedino rešenje je ovo što pokušavamo mi: voziti svoju vožnju. To je jedini način. Truditi se da malo štrpnemo iz fondova kad zadovolje ručkove, putovanja, velike manifestacije…

 

izvor: Buka magazin/6yka.com/Dejan Kožul